Koliko je lako donositi odluke u ime drugih ljudi? Koja je granica između propisanih mera zaštite i uskraćivanja osnovne slobode kretanja? Na kom stepenu je ljudska svest o odgovornosti koju nose teški trenuci poput pandemije svetskog nivoa? Da li postoji krivac za sve? Kada ćemo biti slobodni?
Izvor fotografije: https://unsplash.com/photos/GofYo51GQ_4
Sigurna sam da se većina ljudske populacije dobro pozabavila prethodnim pitanjima. Shvatili smo da smo neizmerno bogati stvarima kojima se ne trguje na berzi. U izolaciji smo naučili da cenimo pojedinosti koje smo ignorisali, zaboravili ili smatrali suvišnim. Usporili smo ritam, počeli da razmišljamo. Pekli smo hleb, čitali, radili u vrtu, čistili ormare, sortirali dokumenta, pevali, plakali… Virus nas je prisilio da shvatimo da kao delovi organizma zavisimo jedni od drugih, da smo jedni drugima potrebni. Svaki pojedinac, svako biće, bilo staro ili mlado, jednako su vredni i važni u lancu koji obezbeđuje preživljavanje na planeti.
Bili smo svedoci kako se ljudska prava i njihov značaj otvoreno osporavaju, alarmantno je porastao broj napada na medije i novinare. Takođe, namerno obmanjujuće informacije širile su se brže i lakše nego ikada, posebno na društvenim mrežama gde je veliki procenat stanovništva imao potrebu da izrazi svoj stav. Delili su netačne informacije o pandemiji korona virusa koje su imale za cilj da naprave nestabilnost međuljudskih odnosa i da rasplamsaju strah građana u već teškoj situaciji. U međuvremenu, svi smo u istom čamcu, a spašavanje čamca je moguće tek ako budemo težili dobru cele zajednice i ako se za to budemo zalagali.
Tokom bilo kojeg izbijanja zarazne bolesti, psihološke reakcije stanovništva igraju ključnu ulogu u oblikovanju kako širenja bolesti, tako i pojave ili suzbijanja emocionalnog stresa. Kako se ljudi nose sa pretnjom od infekcije i posledičnim gubicima, pitanja su kojima se treba pozabaviti ozbiljan tim stručnjaka. Jedno je sigurno, čak i pri normalnom toku događaja, osobe sa utvrđenim mentalnim oboljenjima imaju kraći životni vek i lošije ishode fizičkog zdravlja od opšte populacije.
Koliko je naša država posvetila pažnje i resursa obrađivanju ovog problema upitno je koliko i ispunjenje obaveza i dužnosti građana u vidu zaštite svog zdravlja tokom pandemije. Ostaje mi samo da se zapitam kada će se promeniti život u kojem ustuknem dok mi prilazi osoba koju volim i želim da je zagrlim i izljubim, ili je ovo samo početak drugačijeg stila života po novim pravilima?
