Biti učenik u vreme pandemije

Pandemija korona virusa je donela velike promene u naš obrazovni sistem, kako pozitivne i dobre (kojih je po mom mišljenju dosta), tako i one loše – znatno brojnije i nenadoknadive i neobnovljive.

Iz perspektive učenika mogu da kažem da je pandemija u nama pre svega izazvala veliki šok i uzbuđenje.

Iako totalno nespremni, profesori su se veoma brzo prilagodili novonastaloj situaciji i moram pohvaliti njihovu angažovanost i to što su uvek “spremni za akciju”. Pogotovo starijim profesorima ovakav oblik nastave i prenošenja znanja je predstavljao veliki problem zbog manjka informatičke pismenosti i neiskustva u prethodnom radu.

Niko nije očekivao da ćemo nastavu pohađati “virtuelno”, što nam je u početku bilo veoma zanimljivo.

Online nastava može povećati aktivnost đaka koji su stidljivi i povučeni u tradicionalnom načinu izvođenja nastave. U online nastavi nema javnog  i vizuelnog “face to face” (lice u lice) nastupa koji mogu biti stresni za povučene i stidljive đake.

Prvo i najvažnije – onlajn nastava povećava umnogome elektronsku, digitalnu i informatičku pismenost učenika, što je od velike koristi za budućnost kako nas, tako i naših profesora. Svesni smo da je to nešto što će biti obavezno za sve nas u nekom periodu života.

Glavni cilj onlajn nastave bio je zdravstvene prirode, da se izbegnu zaražavanja, i on je naravno ispunjen.

Onlajn nastava štedi i vreme, posebno onim đacima koji žive nešto dalje od svojih škola. Umesto da čekaju gradski prevoz, dovoljno je da sednu za radni sto, uključe kompjuter i već su na času. Ne moraju se sređivati i gubiti vreme na manje bitne stvari od sticanja novog znanja. Paralelno, nastavnici moraju da ulože mnogo više truda u odnosu na tradicionalni način učenja kako bi zainteresovali đake da prate tok nastave i savladaju nastavne jedinice.

U isto vreme, mislim da je najveća mana ovog oblika obrazovanja nedostatak druženja učenika, njihova socijalizacija, koja je ujedno i jedan od glavnih zadataka svih škola. Većina učenika ovom vidu nastave zamera baš to. Prelaskom na onlajn nastavu đaci gube i fizičku aktivnost koja nekima predstavlja i taj odlazak do škole i nazad. Da ne govorimo o tome što nema časova fizičkog koji su za mnoge i jedina sportska aktivnost.

Zahvaljujući mnogim internet portalima, dostupnost informacija je takođe na mnogo većem nivou nego u samoj školi. Iako je mnogima nedostajala školska klupa ili tabla, moramo priznati i da ovaj vid nastave stvara dosta pozitivnih mogućnosti, ali i iskustava i doživljaja.

Većina učenika iz Srbije nije imala priliku do sada da uči preko mobilnih uređaja, kompjutera ili laptopa na bilo koji način, tako da je ovo bila mogućnost da se upoznamo sa drugačijim stilom učenja koji je nekima možda više prijao od onog tradicionalnog.

Bilo je ovo jedno veoma zanimljivo iskustvo i dobro postavljen izazov od strane pandemije, a sigurna sam u to da ćemo ovo svi dobro pamtiti još dugo vremena. Smatram da ne treba staviti akcenat ni samo na loše (negativne), a ni na dobre (pozitivne) strane onoga što je ovaj virus doneo, već se treba fokusirati na napredak ubuduće.